Šta te privlači tom mestu,
gde trule stare konzerve,
meke kao plućno krilo.
I stablo oraha je,
energija zemlje,
gravitacije.
Masivan spomenik heroju,
siv sa crnim krstom,
ukrašen izvijenim slovima,
golubijim perom.
Sa česmom upotrebljenom umesto večnog plamena.
Tu gde je magla
i isparenja traju,
seme javora leti.
Zeleni kamen ugrađen je u zid,
složena zbirka zvukova i varnica.
Popodnevno je svetlo
i mlinovi;
šuma brestova,
most iznad provalije.
Objasni zašto nosiš u džepu
lek u tabletama,
brajevu azbuku za reči
ravnomernog rada srca.
Zašto stalno osluškuješ i vraćaš se,
pitam,
ne vadiš puščano zrno
iz poruba nasleđenog kaputa.
Oblačiš nekog sebe.
I kada odeš drugde
širiš beležnicu,
mere za šivenje prsluka,
spisak na kariranom papiru:
filc, vuna, truba čoje;
odmotavaš zlatast kalem konca.
Zveckaš staklenim nakitom,
mineralima, tirkizom,
brojiš rubine...
poštuješ rubove.
ipak na mestu visokih rogoza,
isušene močvare,
spaljenih plastičnih ruža,
zvučnih slika,
voća u izobilju,
pošljunčanih staza,
brda, talambasa.
Zaokupljaju te pretežno krovovi, crep,
kaligrafija,
plamteće cveće, loza,
lovor, gorčina.
Govoriš
i trpiš vatru alkaloida, elemenata,
izložen,
sam usred tih polja.
Rubovi, KCNS, Novi Sad, 2018.